Прича студенткиње Бојане Ћорилић

Прича студенткиње Бојане Ћорилић

Прича студенткиње Бојане Ћорилић

Другог јула 2016. године почиње моја битка за живот. У пуцњави у Житишту изгубила сам леву ногу (ампутирана ми је изнад колена) и повређена ми је десна рука. Месецима сам се борила за живот, а онда је дошао ред на рехабилитацију. По препоруци своје протетичке куће, дошла сам у Специјалну болницу за рехабилитацију и ортопедску протетику. Тачно се сећам, као да је било јуче. Мама и ја смо дошле, збуњене , не знајући шта нас чека и ушле смо у наш апартман. Тамо нас је дочекао мој нови "тим" људи, који је био спреман да ради са мном и да прати мој опоравак. Сви су били јако љубазни и одушевио ме је њихов приступ. Јер, ја сам била рањива девојка којој је била потребна и морална и физичка подршка.



На почетку сам била мало повучена, али како су дани пролазили, ткао сам се опуштала и на површину је испливала она дружељубива девојка, увек спремна за нове изазове. Свака подршка ми је ми је много значила, јер то су тренуци који су врло битни за опоравак.
Мој доктор је уједно био и директор болнице, др Игор Симанић. И поред многобројних обавеза, увек је имао времена за мене. Пратио је мој напредак и опоравак и увек је био ту да одговори на моја многобројна питања. Тада нисам била свесна шта ме све чека, али уз тим који ми је доделио мој доктор, све је било лакше.
Имала сам разне терапије и свака је имала свој значај. Једна од мојих терапеуткиња била је Наташа Јаковљевић, виши физиотерапеут. Она је била мој водич у овом периоду живота, јер ми је најтежи део опоравка била емоционална страна и прихватање промене. Она ми је помогла да полако прихватим своје ново стање и учила ме је да ходам са протезом. Дани су пролазили, а ја сам била све боља. Наташа ме је припремала за живот, иако тада нисам била тога свесна. Тек доласком кући, схватила сам шта је све учинила за мене и заувек ћу јој бити захвална.



Како сам имала и повреду руке, Наташа је позвала у тим своју колегиницу Драгану Цуцић. Са њом сам свакодневно радила на руци, на покрету у рамену, подлактици, надлактици. Она је својим знањем успела да извуче максимум, тако да смо од руке која није могла да се помери добили донекле функционалну руку. Иако још увек радим на руци, тај почетак је био кључан и заједно са Драганом сам кренула путем ка опоравку. Хвала јој на томе.



Радна терапија ми је била јако занимљива и забавна. Тамо сам радила разне вежбе за шаку са различитим стварима као што су купе, коцке, ексери, шрафови. Тамо те припремају за свакодневни живот. Моји терапеути су били Ана и Наташа. Заједно са њима сам развијала своју моторику и функцију шаке. Осим тога, развијали смо моју креативност, вежбали мозак и радили на опуштању. Увек када сам ишла тамо осећала сам се опуштено и спокојно.



Још једна битна ствар за моју руку су биле разне струје, стимулације, масаже. Сви терапеути са тог одељења, на челу са Саром, били су велика подршка за мене. Сара је била велика подршка и у мом психичком напретку.
Заједно, својим радом, сви људи у Специјалној болници су допринели мом опоравку. Свако је имао своју улогу у мом животу. Сви су ме гурали и нису дозволили да одустанем. Због тога ћу им бити вечно захвална.
И данас, после скоро годину дана, ја се борим и гурам даље. Не осврћем се. Заједно са њима сам изградила темеље, али је сада на реду да се кућа гради. Вратила сам се свакодневном животу, студијама, изласцима. Поново се дружим и поново сам она насмејана девојка пуна живота. Њу нико не може да ми одузме, она ће увек бити ту.



Живот иде даље. Спремна сам за нове изазове, јер никада не знамо шта ће живот да нам донесе. Битно је само да не одустајемо, да се боримо, јер живот је само један.