Пацијенти говоре

Душко Антељ - ИТ стручњак
Мој живот као особе са специјалним потребама или инвалидитет, почиње пре две године, после саобраћајне несреће у којој сам остао без леве ноге, са тешким повредама леве руке. Оно што се провлачи као емоција кроз читаву ову причу је да је протетисање процес који се не завршава изласком из болнице. Дугујем велику захвалност читавом тиму Специјалне болнице за рехабилитацију и ортопедску протетику за велику помоћ да се успешно рехабилитујем и вратим свом послу. Ја данас водим екипу сарадника у телекомуникационој компанији која броји 30 људи, свакодневно прелазим 300 до 400 километара и видим своју будућност, без обзира на оно што се десило (из говора на свечаној академији поводом шездесетогодишњице Специјалне болнице).


Бојана Ћорилић - студент
Другог јула 2016. године почиње моја битка за живот. У пуцњави у Житишту изгубила сам леву ногу (ампутирана ми је изнад колена) и повређена ми је десна рука. Месецима сам се борила за живот, а онда је дошао ред на рехабилитацију. По препоруци своје протетичке куће, дошла сам у Специјалну болницу за рехабилитацију и ортопедску протетику. Тачно се сећам, као да је било јуче. Мама и ја смо дошле, збуњене , не знајући шта нас чека и ушле смо у наш апартман. Тамо нас је дочекао мој нови "тим" људи, који је био спреман да ради са мном и да прати мој опоравак. Заједно, својим радом, сви људи у Специјалној болници су допринели мом опоравку. Свако је имао своју улогу у мом животу. Сви су ме гурали и нису дозволили да одустанем. Због тога ћу им бити вечно захвална. И данас, после скоро годину дана, ја се борим и гурам даље. Не осврћем се. Вратила сам се свакодневном животу, студијама, изласцима. Поново се дружим и поново сам она насмејана девојка пуна живота. Њу нико не може да ми одузме, она ће увек бити ту.